Dragulj Tišine – Gde I Tišina Ima Miris

Ne mora ništa da se desi.
Dovoljno je da sedim…
Na ovim jastucima što mirišu na sunce, travu i moj dah.

Ništa ne tražim.
Ništa ne planiram.
Ništa ne čekam.

I baš tada —
dođe On.
U tišini, kao da ne želi da me probudi,
ulazi u moje nozdrve kao najnežnija pesma života.

Bagrem.

Ne cveta —
on šapuće.

Ne traži da bude viđen —
samo da ga osetim.

I ja ne spavam.
Ne mogu.
Jer sve što sam ikada tražio, sada je u vazduhu.
U tom opojnom mirisu što ne ulazi u pluća, već u Dušu.

Sedim.
Dušem.
Ništa ne radim.
I upravo zato —
postojim najviše.