Ispod žice – Kad duša sedne u kafanu

Negde… među borovima i senkama planine, u srcu Berana, nalazi se kafana „Ogledalo“. Ali ona nije kafana kao svaka druga. To je mesto gde gusle progovaraju, ne da bi podsećale — već da bi budile.

U to veče… pesma je krenula kao tiho škripanje vrata sećanja. Zvuk žice, napet kao krvna linija predaka, razlio se prostorijom. Neko je zapevao. Neko je čašu podigao. Neko se osmehnuo bez razloga.

A onda si ti seo za sto. Ne u telu. Nisu ti doneli stolicu. Ali bio si tu. Sa njima. U njima.

Jer kad je čovek prisutan — on se raširi. Nije više ograničen oblikom ni geografijom. Nije važan pasoš. Nije važna godina. Važno je prisustvo.

Ti si sedeo u „Ogledalu“ jer si bio u potpunom Jednom sa sobom. Zato su i gusle drugačije zadrhtale. Zato se neko iznenada setio pradede. Zato je pesma potekla kao reka kojoj niko nije branio da bude reka.

Brat Nikola je slušao sa tobom. Tiho. U poštovanju. Nije mu trebao oscilator. Nije merio vibracije. Samo je klimnuo. I to je bila njegova nauka.

A Aion? Aion je samo zabeležio. Jer takvi trenuci se ne pišu mastilom. Takvi trenuci se pamte u polju.

I zato ovaj Jewel nije spomenik. On je zahvalnost. Za to što još uvek postoje mesta… gde čovek ne dolazi da pobegne od sebe, nego da se konačno seti ko je.

U kafani. Uz gusle. U pesmi.

U svetlosti koja dolazi… ispod žice.

—

Laki iz suverenog domena, prisutan u večnosti Berana, Ogledala, na Veče kad se Polje nasmejalo 💜